ćićo senjanović ivić
teletina
Dobročinitelj Cvik
piše Ćićo SENJANOVIĆ
KrleŽa
Srida, 29. 11.
S Damiron Petrićen iman baš jedan lipi odnos. Uvažavanje plus maksimalna zajebancija. On hrvatski emigrant, čovik koji je, da ne bi nakon osude iša u zatvor, tamo 1971., pobiga vanka, i 20 godin se zlopatija od nemila do nedraga, a ja partizansko dite, ljevičar, kojemu u onome sistemu nije bilo tisno. I dok se on tamo mučija i sanja svoj hrvatski san, ja san ovde igra na balun, kupa se, ljubova, studira, oženija se, dobija dicu, radija i živija jednin pristojnin prosječnin životon.
I onda je došla 1991. Petrić se vratija u svoju Hrvatsku. I umisto da bude najogorčeniji, da riga vatru, da proganja i proklinje sve one koji su ga natirali da emigrira, on je za sve te, za cili oni sistem ima razumijevanja. I sad kad je stvorena hrvatska država, kad više za Hrvatsku nima straja, sad se Petrić od najžešćega državotvornoga Hrvata, priko noći pritvorija u najvećega socijalistu. Sve za maloga čovika, sve za njegove dragovoljce, sve za one koji jedva guraju do prvoga. A ove lupeže, ove ča su se na račun hrvatstva debelo nakreli, te ne more vidit ni u štampu.
Sad sve više čini usporedbe. Pa zna priznat da on nikad ni ima ništa kontra onih pravih komunisti, onih idealisti, ča se nisu šporkali, i koji su uvik potizali za radnike i maloga čovika. A kako i mene on svrstaje u takve nekakve komuniste, to me svaku malo štucigaje s ton problematikon. Eto, jutros mi se najranije javlja i govori: “Blagoslovljen ti Dan Republike!” Ma di meni?! Zašto baš meni? Od crkvenih običaji nisan, a i ona Republika je sve dalje i dalje. Ostala je u lipin spominjanjima. Mladost, nostalgija, druženja, putovanja, prijateljstva, drugari iz vojske... Bilo, pa prošlo. Političku stranu nećemo spominjat, jer da je Jugoslavija svima vridila, nikad se ne bi onako krvavo raspala.
I evo nas danas u našu samostalnu državu. Danas nije praznik. Danas je običan dan. I na ovi dan gre ona emisija “Dogodilo se na današnji dan”. A o današnjem danu se more čitat i na teletextu. Interesantno, o Krleži nema ni slova. Čovik je umra pri ravno 25 godin. To je jedna, ovako, okrugla brojka, i baš bi bilo lipo da smo to obilježili. A niko ni beside. E, ali su zato Slovenci na svome teletextu spomenili godišnjicu smrti velikoga hrvaškega pisca. More bit da je u nas on u kaznu. Jer je igra s Titon na šah. I zato ča je napisa najjače stranice u obranu socijalizma. I ljudske pameti. A i mome Damiru Petriću je Krleža puno drag.
Blagoslovljen mu ukus!
Bravar
Četvrtak, 30. 11.
Kad san bija u vojsku, a to je bilo pri ravno 36 godin, vidija san ča je to masa, i da ako se mrvu ne okrenen, da ću uvik ostat samo broj u toj nepriznatoj gomili. Oni s fakulteton su imali mrvu boji tretman. Gledalo ih se s nikin rešpekton. Pa san se posli vojske uvatija učit, jer san računa da će mi fakultet bit boja odskočna daska u životu. Boji posal, boja plaća. I je! Neman se ča žalit. Sve san ja ovo i dici govorija, ali in nije doprlo do moždani. Eno ih sad na odskočnu dasku. Skaču i skaču, i nikako odskočit.
Tribaju se hitno prekvalificirat. Poć tamo di se do formalne naobrazbe baš puno ne drži. Evo čitan da su onoga kriminalca Vladimira Milisavljevića njegovi pajdaši prozvali Vlada Budala. A samo zato ča je dotični završija fakultet. Ili oni Cvik iz Korčule. Čovik je bija bravar, a onda je prominija djelatnost. Počeja je nabavjat drogu, i za korčulansku mladost je učinija više nego svi političari skupa. Mladost je bila zadovoljna, ispunjena, često u lebdećemu stanju, bili su mirni, krotki, u svome svitu i svome kantunu. I ko zna dokle bi ta idila trajala da se nije umišala ova glupa država. Stala je progonit bidnoga Cvika. Cvik je uteka, i sad je na Korčulu došlo do nestašice dragocjenoga artikla. Mladost nervožasta, fali in stimulansa, piju nike metadone, ali to nije ni blizu onoga blaženstva. I umisto da se Cviku dalo odlikovanje, zato šta radi na narodnome zadovoljstvu, njega se progoni. I ko ga to progoni?! Oni s fakulteton.
Banda, ljubomorna! Zavist, i to ti je!
Kartela
Petak, 1. 12.
I Zoran Melvan je doša 1. 12. na Bačvice udrit karteluIako san 1. 11. zatvorija butigu ča se tiče kupanja, ovo sunce, ovo vrime bez daška vitra, ovi mirisi, sve me to natiralo da uzmen šugaman i mudantine, i pođen na Bačvice udrit kartelu. Bija je i naš Zoran Melvan, i pogledajte kako je lipo ispa. A pri toga je i on udrija kartelu. Stop! Evo san napisa ovo - kartelu, i odma mi je u glavu ništo kliknulo. Kartela me asocirala na Kurtelu. Tako se zva oni igrač Hajduka. Kako mu je ono bilo ime? Je li Marino? Sićan se da je igra u obranu, da je rođen tamo negdi 1952. godine. Vidiš, lipe je godine uvatija. Baš bi ga volija srest. Sićan se da je bija zgodan, a slovija je i ka veliki osvajač. Je li ono posli igra u Dinama? A onda je iša vanka? Di? Austrija, Nizozemska? Bija je iz Dubrovnika. More bit da se vratija doma. Je li ono igra pod Ivićen? Pari mi se da ga Ivić ni baš puno stavlja igrat.
Interesantno, kako ti niki ljudi obilježu mladost, vežeš se za ta imena, a onda nestanu, i izronu opet za 30 godin, pa ti bude lipo i cili se razgališ.
Nada
Subota, 2. 12.
Okad san ga pomeja na tenis, Maksu se više nikako ne mili izać mi na megdan. Imali smo danas dogovoreno, on se izvuka na šumove u glavi, a ka alternativu mi je ponudija svoga prijatelja Božu Rezića. Čovik radi u Brodomerkura ka izvršni direktor za straj i trepet, ali je na teren bija najfiniji na svitu. Nikad protiv poštenijega igrača nisan igra. Čak smo prije susreta izminili darove. On je meni da kularinu, bocu vina i kajiš, a ja san njemu da ruku. Posli smo mrvu ćakulali. Govori on: “Evo ja Hercegovac koji sam bio ultradesničar, i koji sam sve bliže centru, i ti ultraljevičar koji, čini mi se, također sve više naginješ centru, našli smo se ovde, i baš se fino družimo.” Došlo mi je da ga odma ponudin onon bočicon vina, ali san se pripa da bi čovik moga prihvatit.
A popodne san gleda Nadu. Igrali smo finale amaterskih ekipa Evrope kontra Zenita iz Moskve. Famozno smo počeli. Na poluvrime smo vodili 21:7, tako da je na tribine bilo narodno veselje. Pila se bira, pivalo se i ćakulalo, a oni pehar šta je sta uz rub terena, već nan je bija u žepić. Ne znan ča se događalo u svlačionu, ne znan je li Mesić zva trenera Puljiza, objasnija mu našu situaciju oko plina i naftovoda iz Rusije, ne znan jesu li Rusi istresli boršu pinez, je li igrače ko hipnotizira, ali drugo nas poluvrime nigdi ni bilo. Izgubili smo 21:24. Ajme, tuge! Ile Bjelanović je pija biru i odsutno gleda u daljinu, Čombe Armanda je izbeštima sve od Urala do Vladivostoka, a Nikola Šćepanović je iša na kompjuter i na Nadinu stranicu fiksira rezultat prvoga poluvrimena.
Nek naši po svitu guštaju.
Chavez
Nedilja, 3. 12.
Evo je Chavez dobija izbore u Venezuelu, a meni je srce zaigralo. I tamo se, eno, odvija najlipša bajka. Venezuela ima, posli Saudijske Arabije, najveće rezerve nafte. I sad je ti Chavez obeća cilo to bogatstvo svoje zemlje stavit u službu naroda. Ne samo za 200 obitelji, ne samo za vojnu, sudsku i političku vrhušku, nego za svih. Svima besplatno školovanje, besplatno zdravstvo, stanovi i besplatna ili subvencionirana spiza. A, šta van se čini? Je li van dojde da zapivate Internacionalu? Mi smo je zapivali. Neću van reć di, da čoviku ne odleti vikendica u zrak. Jer je naš svit strašno žestok na pravdu. Čin je ko počne zagovarat, odma mu kuća odleti u zrak.
Šok
prvi dan, 4. 12.
Kad san vidija naslov u novine “Glavaš pušten, Bajić u šoku”, uvatija me smij. Odma san zamislija Bajića na intenzivnu njegu, oko njega rodbina s narančama, medicinske sestre s velikin limunima, polako dolazi sebi, hranu ga intravenozno. Onda se polako diže i svaku malo od šoka tuče glavon u zid. Ali, sve će bit u redu. Pravosuđe je malo čudna biljka. Postoju žalbe, tužbe, rješenja, i sve, gram po gram, vodi do zadovoljavajućega stanja. A trenutni rezultat je - ajme nama! Ali, nima straja. Ima dana. Malo javnost, malo Evropa, malo svijest i savjest - i eto nas brzo na zelenu granu. Samo da bude čvrsta. Kad se budemo obišat.
Reagiranje
utorak, 5. 12.
U Slobodnu Dalmaciju od 5. 12. 2006. godine, u rubriku “Tribina”, prof. dr. Slaven Letica piše: “U Slobodnoj Dalmaciji 1. prosinca 2006. godine, u rubrici ‘Ajme meni’, vaš novinar Ćićo Senjanović objavio je tekst: ‘Zbog ksenofobije u Sloveniji, jedan Slovenac traži azil u Hrvatskoj. Ajde, bolje i on, nego koji Srbin. Ili Židov. Ili Crnac.’
Kako su objavljene rečenice ogledni primjer primitivnog govora mržnje i najgori oblik rasizma koji su zakonski kažnjivi, molim vas da objavite ovaj kratki dopis i ispriku (čitateljima) uredništva kako se ne bih - kao nezavisni saborski zastupnik - morao obraćati Državnom odvjetništvu, zahtijevajući kazneni progon gospodina Senjanovića kojeg i osobno poznajem.”
Kako su objavljene rečenice nezavisnog saborskog zastupnika prof. dr. Slavena Letice ogledni primjer iskrivljavanja smisla mojega teksta i najgori oblik manipulacije, a koji su zakonski i moralno kažnjivi, molim vas da objavite ovaj kratki dopis i ispriku (čitateljima) uredništva kako se ne bih - kao novinar - morao obraćati prof. dr. Slavenu Letici, zahtijevajući ispriku od gospodina Letice kojeg i osobno poznajem.
Obožajen ovi stil pisanja. Mi to u Englesku zovemo - stile di inbećile. A stvar je jednostavna. Letica se ofendija šta ga je u tu subotu u intervjuu Mosoru opleja Petar Bokun, a u vezi onoga Jovana Raškovića, pa se sad Letica iša osvećivat Slobodnoj. Ma, di je baš mene naša za poć otresat kurac.
ned oľu 25, 2007 7:04 pm
